Fobija na pse

Leto je. Sva deca se igraju u pesku, mama me spušta u pesak. Uzimam svoju kanicu sa lopaticama i kopam rupu u pesku. Po priči mojih roditelјa tada sam imao tri- četiri godine.

Zanesen u svojoj igri u pesku, želeo sam da iskopam što veću rupu. Odjednom primećujem da imam društvo u igri sa peskom. To društvo nisu bila deca, bila su tri mala kučeta.

Oni su jako brzo kopali pesak i tako proširili rupu koju sam iskopao, nisam mogao da ustanem i odem, ubrzo sam upao u tu rupu. Kucama je ova igra bila zabavna pa su krenuli da me zakopavaju peskom u tu rupu. Meni više nije bilo zabavno, krenuo je da me obliva strah. Mislio sam da će me skroz prekriti peskom, da me mama neće videti, da ću zauvek ostati tu….

Međutim, ubrzo sam čuo smeh sa svih strana . Ljudima oko mene bilo je smešno, mama je odmah došla do mene i izvadila me iz rupe. Od tada kreće moja fobija na pse…

Sigurno ste nekada doživeli kada se vozite u kolima pa istrči čopor pasa koji jure i laju na točkove u pokretu….

Znate, ja sam na točkovima svaki dan. Moji točkovi su stalno u pokretu, ali nisam zaštićen kao lјudi u kolima kada se psi zalete na moja kolica i laju.

Moj komšija ima dva psa koje redovno izvodi u šetnju, svaki put se zalete na mene, tj zalete se na točkove i kreću da laju. To za mene nije uopšte prijatno, koliko god ubrazavam sa kolicima oni se zaleću još jače i više laju. Komšija ne razume moj strah, ne zna ni moju fobiju iz rane mladosti. Svaki put mi kaže: „ Ne brini, komšija, neće oni tebi ništa“. Znam i ja da neće, ali taj osećaj nemoći jači je od mene.

Stručnjaci objašnjavaju da su psi rođeni lovci, a sve što se kreće može da posluži kao lovina. Psi u vozilima u pokretu vide velike zveri poput onih kakve su godina lovili, pa ih napadaju praktično u – samoodbrani.

Ovo objašnjava zašto jure za mojim kolicima, oni u meni vide veliki plen koji im, točkovima u pokretu, beži.